Drama u obrazovanju - Šta je to?

 

Metod drame i pozorišta u obrazovanju (Drama-in-Education, Theatre-in-Education, ili kraće DiE/TiE) nije nova pojava u širokom rasponu interaktivnih, aktivnih, kreativnih, otvorenih metoda i pristupa u nastavnoj praksi, koji za cilj imaju podsticanje razvoja znanja, sposobnosti i kompetencija učenika, usvajanje, kritičko promišljanje i primenu stečenog znanja, razvoj kritičkog i divergentnog mišljenja.

Iako tradicija pozorišta i drame za obrazovne i vaspitne svrhe seže daleko i duboko u istoriju ljudske kulture, kada danas govorimo o drami/pozorištu u obrazovanju, zapravo pod tim terminom najčešće podrazumevamo tzv. britanski model. Kada govorimo o britanskom modelu koji se danas kao pre svega nastavni, a zatim i umetnički pristup izučava na brojnim univerzitetima, podjednako na obrazovnim i umetničkim odsecima, zapravo imamo na umu koncept koji je stvorila Doroti Hetkot, a dalje su ga unapređivali Gejvin Bolton, Sesili O’Nil, Džonatan Nilands, Dejvid Dejvis i brojni drugi istaknuti autori, u drugoj polovini dvadesetog veka, a čija je jedna od preteča i skromna učiteljica Harijet Finli-Džonson, koja je još daleke 1907. godine opisala svoja neposredna iskustva pravljenja predstava sa svojim učenicima, kroz koje je obrađivala lekcije iz matematike, istorije i drugih predmeta, u svojoj knjizi „The Dramatic Method of Teaching”.

Nakon što je Doroti Hetkot osmislila koncept dramskih struktura, (u poslednjih desetak godina neki praktičari ga radije nazivaju dramskim strategijama, ali u literaturi o ovom konceptu – Hetkot, Nilands, O’Nil – nalazi se termin dramske strukture), britanski Die/Tie model širio se po Evropi, Kanadi, (gde su školski kurikulimi drame za oblasti Saskačevan i Britanska Kolumbija formulisani na osnovu koncepta dramskih struktura), Australiji, a na Novom Zelandu struktura „Plašt stručnjaka” (Mantle of Expert) predstavlja preporučeni nastavni metod. Ovi pristupi korišćeni su u decom u okviru škola, u nastavi, u dramskim grupama u kreiranju predstava, kroz formiranje dečjih dramskih grupa u okvirima omladinskih, crkvenih, kulturnih, sportskih i drugih centara. U prvom zamahu razvoja, DiE/TiE pristup u školama primenjivan je više u društvenim naukama, da bi kasnije stekao svoje mesto i u prirodnim naukama, ali i u aktivizmu za pokretanje dijaloga sa širom zajednicom o aktuelnim pitanjima društva. U različitim vremenima i prostorima, za ovaj pristup radu sa decom i mladima, u upotrebi je bila raznolika terminologija – drama u obrazovanju, kreativna drama, dramsko izražavanje, dramske igre, obrazovna drama, i druge.

Ni kod nas kreativna drama nije nov model. Od pionirskog rada Zore Bokšan u Dramskom studiju tadašnjeg Doma Pionira, do burnog i dinamičnog razvoja kreativne drame po originalnom konceptu Ljubice Beljanski Ristić u pozorišnom i obrazovnom radu u Škozorištu i Školigrici – programima Centra za kulturu Stari Grad, kreativna drama snažno je uticala na brojne generacije dece, mladih i pedagoga. Uticaj ovih programa na predškolsko obrazovanje uvažilo je i Ministarstvo obrazovanja Republike Srbije (Pravilnik o opštim osnovama predškolskog programa iz 2006. godine, str. 65), a neki dometi ovog modela ni do danas, pet godina nakon gašenja Školigice, nisu dostignuti.

 

Metode drame u obrazovanju (DiE) u nastavi

Drama u obrazovanju je najneposredniji način kojim pedagog može učenicima da približi nastavno gradivo. Kroz „kao da“ igru učenik upoznaje ličnosti, teme i vrednostiiz književnosti, psihologije, istorije, stranog jezika i brojnih drugih predmeta. Povlačenjem paralele između sopstvenih iskustava (ličnih materijala) i gradiva (npr. teksta iz drugog vremena ili kulture), učenik stiče dublje razumevanje materije, a njenom kreativnom interpretacijom razvija sposobnost tumačenja i primene gradiva. Stvaralački proces kroz koji učenici prolaze omogućava iskustveno sagledavanje i uspostavljanje ličnog odnosa prema temi, oblasti, materijalu koji se obrađuje.

Primenom ovog metodološkog postupka odnos prema učenju se značajno menja.Dramski proces uvek tematizuje lične materijale članova grupe, učenici postaju autori i vlasnici svog procesa učenja i znanja. Prostor učenja prestaje da bude prostor pritiska i prinude, i osvaja se kao sopstveni prostor u koji mladi investiraju vreme, energiju i emocije.

Učenici iskazuju veću motivaciju da aktivno učestvuju, aorganizacija časa je drugačija, pa čak i organizacija prostora dobija drugačiju dinamiku. Odnos uče(s)nika i voditelja je ravnopravan, odnosi su bliskiji, uzajamno poštovanje i poverenje je iskreno, autoritet nastavnika nije nametnut već prihvaćen, a nastavnik ima priliku da svoje učenike vidi u drugačijem svetlu, otkrije njihove potencijale i kapacitete koji često ostanu neprimećeni na klasičnom času, i upoznaje ih kao celovite ličnosti, što u situaciji frontalne nastave najčešće nije slučaj. S druge strane, iskustva nastavnika u praksi pokazala su da kada mladi ljudi znaju da će na času raditi na ovaj način, u većem broju na čas dolaze spremni, sa naučenom lekcijom ili pročitanom lektirom.

Konačno, ako upitate mlade ljude šta je za njih najvažnije, većina će odgovoriti da je čas mnogo zanimljiviji, da se tako lakše nauči i ne zaboravlja naučeno, da im pomaže da međusobno bolje komuniciraju i postaju bolji drugovi.

Konačno, drama u obrazovanju kao metod zasnovan na kreativnom dramskom procesu predstavlja način učenja kroz stvaralačko dramsko iskustvo, koje nadilazi puko usvajanje gradiva. Učenje kroz kreativnu dramu je učenje za život. Iskustvo dramske igre omogućava učenicima da predmet učenja povežu sa ličnim iskustvom, ličnim pitanjima i doživljajem stvarnosti, da ispitaju odnose, vrednosti, probleme koje npr. lekcija iz istorije ili književno delo postavljaju i kroz paralelu sa vremenom i prostorom sopstvenog svakodnevnog života dublje razumeju pitanja i probleme koji se pred njih postavljaju, kako u nastavi tako i u životu. Kreativnom i umetničkom razradom na času obogaćuju sposobnost simboličkog i apstraktnog mišljenja, a refleksijom nakon neposrednog iskustva razvijaju sposobnost kritičkog mišljenja.

U kreativnom procesu najvažniji je sam proces kao iskustvo stvaranja i učenja – kako za učesnike, tako i za pedagoga. Zamišljanjem i odigravanjem, učenje postaje deo čulnog, telesnog, emotivnog i intelektualnog iskustva. Ono postaje lično, duboko doživljeno znanje i sastavni deo ličnosti.

Svi učesnici ravnopravno učestvuju u kreativnom procesu, kako nastavnik koji proces vodi, tako i učenici koji u njemu učestvuju. Dramska predstava ili dramska igra koja može (i ne mora) da nastane iz procesa biće zajedničko delo svih učesnika – članova kreativnog tima. Učestvovanje u dramskom procesu, ispitivanje ličnog iskustva i kreativnih ideja učenika, dogovaranje, usklađivanje različitih ideja, simbolička interpretacija, utiču na promenu doživljaja umetnosti i pozorišta; dramska slika koja nastaje na času, a koja se, ukoliko postoji zainteresovanost i želja učenika da rade na tome, može razvijati dalje do predstave, postaje autorsko delo svih njih, u kome daju doprinos ne samo sadržaju već i drugim aspektima scenskog dela, koja postaje sastavni deo života i samih učesnika, ali i publike sa kojom neposredno komunicira.

 

Drama u obrazovanju i razvoj kompetencija

Za kreativnu dramu u obrazovanjuna tlu Evrope od posebnog su značaja Seulska agenda o umetničkomobrazovanju (UNESCO) Ključne kompetencije Lisabonske strategije obrazovanja. Lisabonska strategija ključne kompetencije definiše ovako:

“Ključne kompetencije u oblikovanju znanja, veština i stavova odgovarajućih za svaki kontekst od suštinskog su značaja za svakog pojedinca u društvu zasnovanom na znanju. One stvaraju dodatnu vrednost na tržištu rada, u društvenoj koheziji i aktivnom građanstvu nudeći fleksibilnost i prilagodljivost, zadovoljstvo i motivaciju. Budući da bi svi trebalo da razviju ove kompetencije, ova preporuka predlaže državama članicama referentno sredstvo kojim mogu omogućiti da ove ključne kompetencije budu u potpunosti integrisane u njihove strategije i infrastrukture, naročito u kontekstu celoživotnog učenja.” Ključne kompetencije spadaju u veštine celoživotnog učenja.

U periodu 2008-2010. sprovedeno je veliko istraživanje „Drama unapređuje ključne kompetencije Lisabonske strategije obrazovanja (DICE)“ u 12 zemalja, na skoro 5000 ispitanika, što je najveći do sada poznat uzorak u socijalnim istraživanjima. U ovom istraživanju učestvovala je i Srbija. DICE je uverljivo potvrdio snažan uticaj drame na razvoj 5 od 8 ključnih kompetencija. (www.dramanetwork.eu)

Ishodi primene kreativne drame su brojni i dragoceni. DICE istraživanje ispitivalo je 5 od 8 kompetencija Lisabonske strategije obrazovanja, i to: kompetenciju izražavanja na maternjem jeziku, učiti kako se uči, međuljudske, interkulturalne i socijalne kompetencije i građanska kompetencija, preduzetništvo, izražavanje kroz kulturu i kulturna participacija, i šesta (odnosno deveta, nenavedena u Lisabonskoj strategiji) kompetencija koju su nametnuli rezultati istraživanja, nazvana „sve to i još više – šta to znači biti čovek“. Preliminarni rezultati istraživanja pokazali su da su učenici koji su učestvovali u različitim aktivnostima programa drame i pozorišta u obrazovanju tokom istraživanja, za razliku od svojih vršnjaka koji u ovakvim aktivnostima nisu učestvovali, pokazali porast u oblasti ispitivanih kompetencija, na nivou koji statistički gledano, nije plod slučajnosti.

Kroz dramsko stvaralaštvo, učenici razvijaju maštu, spontanost, inventivnost, inteligenciju, emotivnost, a pre svega empatiju – sposobnost da razumeju druge ljude, njihove motive i osećanja, da se prenesu u njihovu poziciju, da proniknu u njihove ambicije i ciljeve. Dramski proces omogućava da učenici kroz maštu i igru istraževrednosti, stavove, različite uloge i perspektive.

U saradnji i razmeni sa drugima, mladi ljudi razvijaju veštine dijaloga, zastupanje sopstvenog i uvažavanje tuđeg mišljenja, spremnost na kompromise, i ispitivanje različitih rešenja zamišljenih i stvarnih događaja, kao i zainteresovanost da se aktivno založe za šira društvena pitanja koja ih se neposredno tiču, da pokrenu dijalog sa širom zajednicom i ukazivanjem na problem podstaknu i druge da se angažuju u traganju za optimalnim rešenjima.

Kreativna drama mladim ljudima daje glas, omogućava im da saopšte ono što imaju potrebu da iskažu, na način snažan, dirljiv i kreativan u isti mah, a taj glas se čuje daleko i ostavlja dubok trag.  

Anđelija Jočić

Profili

.............................................

ŠALJEMO NA VAŠ E-MAIL
NAJNOVIJE VESTI!

ČAS