INTERKULTURALNOST

 

U Evropi kojoj, iako nismo članovi EU, pripadamo i čije su nam kulturne politike i društvena kretanja najbliži, pratimo dva uzajamno konfrontirana trenda: insistiranje na ljudskim pravima kao ultimativnoj vrednosti, naročito kada se radi o pojedincima ili grupama koji zbog svoje različitosti imaju probleme da se ostvare u društvu i kao takvi budu prihvaćeni i trend u kome se nosioci tradicionalnih kulturnih obrazaca osećaju ugroženo i nastoje ih odbraniti.  ba ova trenda pojačana su globalizacijom, neverovatnom pokretljivošću stanovništva koja, je, štaviše, zagarantovana najvišim evropskim aktima, proširenjem Evropske unije. Interkulturalnost je mesto susreta ta dva koncepta.

Teoretičar interkulturalnosti, nemačko-iranski filozof Hamid Reza Jusufi u svom delu Interkulturalnost i istorijasmatra da je to teorija i praksa koja se bavi istorijskim i savremenim odnosom svih kultura i ljudi kao njihovih nosilaca na bazi njihove potpune istovrednosti. Prema Scaba Feldesuinterkulturalnost predstavlja vrstu relacije koja po pravilu dovodi do stvaranja „nove vrednosti”. Radi se o dinamičkom konceptu ustanovljavanja uslova, ogućnosti i posledica interakcije između kultura, uključujući njihovu percepciju.

Radi jasnijeg definisanja pojma važno je interkulturalnost razdvojiti od multikulturalnosti, jer se ova dva pojma često mešaju iako su bitno različiti. Dok je interkulturalnost individualno putovanje do mesta susreta sa Drugim i Drugačijim, koje otvara perspektive promene i ličnog razvoja, multikulturalnost teži da ispolji, praktikuje i afirmiše specifična kulturna obeležja, koja određena etnička grupa doživljava kao nosioce sopstvenog identiteta. Upuštanje u interkulturalnu situaciju pretpostavlja  otvorenost, znatiželju, spremnost na promenu i uzbuđenje zbog susreta sa nepoznatim. Multikulturalnost, međutim, neguje tradicionalne, za svoju etničku grupu karakteristične aspekte kulture, kao što su jezik, običaji, vera, nošnja,  gastronomija, dakle obrasce ponašanja koji su pripadnicima grupe ili poznati ili ih, ako im još nisu poznati, nastoje usvojiti a ne promeniti. Multikulturalnost uvažava postojanje različitih kultura i to smatra bogatstvom i kvalitetom  savremenog sveta, ali, za razliku od interkulturalnosti, ne insistira na neophodnosti njihove interakcije. Naša sredina je multikulturalna, što može predstavljati izvor i mesto konflikta, ali može postati i mesto interkulturalnih susreta, znači susreta jednakovrednih kulturnih obrazaca koji će, možda, kroz interakciju dovesti do stvaranja „nove  vrednosti”, do uspostavljanja dijaloga i istinskog a ne proklamovanog uvažavanja. O tome nam govori i evropska praksa. Evropa se, usled ratova, propasti komunizma, pada Berlinskog zida, proširenja koje nije uvek bilo harmonizovano i mnogih drugih razloga suočila sa globalnim migracijama stanovništva. Interkulturalno učenje je ponudilo alate da se, s jedne strane, prihvate pripadnici drugih kultura sa drugačijim obrascima ponašanja, a onima koji su se zatekli u novoj sredini, da se aktivnije uključe u društveni život i obogate ga svojim iskustvom. To je jedan od razloga što je interkulturalnost od sporadičnog postala relevantan fenomen i danas zauzima značajno često u mnogim razvijenim zemljama u kojima je interkulturalni pristup obrazovanju i nastavi imperativ inkorporiran u obrazovne politike, i ima nezaobilazno mesto i značaj u svim projektima koji se bave temom ljudskih prava i imaju za cilj smanjenje predrasuda i stereotipnog razmišljanja, kao i povećanje tolerancije.

tolerance 

Šta je interkulturalno učenje?

Kada je reč o interkulturalnom učenju, Profesor dr. Burkhard Miler kaže da to nije „učenje” u onom smislu ako se učenje tretira u nastavi. Učiti možemo strane jezike, možemo sticati znanja o drugim kulturama. Interkulturalno učenje, kaže on, počiva na ličnom iskustvu. To nije nešto što se uči, već je to način života, upravo kao što je način života i zatvaranje u odnosu na sve što je strano i nepoznato. Zato za interkulturalno učenje treba stvoriti odgovarajuće okolnosti. Nije čudo što se često u stvaranju tih okolnosti koriste pozorišne tehnike. Profesor Miler dalje smatra da je osnovni princip uspešne nastave koncentracija i fokusirana pažnja na sadržaj neke nastavne jedinice, dok je, nasuprot tome, za interkulturalno učenje poželjno odsustvo koncentracije i neusmerena pažnja, ali je zato neophodno da imamo sposobnost da budemo iznenađeni, kao i znatiželju da saznamo šta će se dogoditi i kako ćemo se poneti u slučaju neke neugodnosti. Interkulturalno učenje se dešava kad ljudi koji imaju različit kulturni obrazac nešto rade zajedno (npr. jedu, diskutuju i sl.) i pri tome su znatiželjni, dopuštaju sebi da budu iznenađeni, pa čak i iritirani. Rečnikom interkulturalnog trenera, to bi značilo da smo iz tzv. zone komfora ušli u zonu rizika. U fokusu interkulturalnog učenja je senzibilisanje za pojave koje u drugom kulturnom obrascu predstavljaju nešto obično i svakodnevno, a što u svetlu sopstvenog etnocentrizma – posmatranja sveta uslovljenog sopstvenom kulturom – dovodi u najmanju ruku do čuđenja, neodobravanja, negodovanja, a neretko i intenzivnijih osećanja neslaganja. Taj proces ćemo najlakše shvatiti ako zamislimo mapu podeljenu na tri zone:

Zona komfora predstavlja bezbedno mesto na kome nam je sve uglavnom poznato i u kome se krećemo sa lakoćom, samouvereno i rutinirano. To je naša svakodnevica u kojoj sve držimo pod kontrolom.

Zona rizika predstavlja naš susret sa situacijom koja nam je nepoznata i ljudima sa kojima ne delimo iste poglede na svet, a da pri tome nismo opremljeni protokolima koji nas upućuju na to šta da radimo i iza kojih možemo da se zaklonimo, ali isto tako, to je i prihvatanje bilo koje svakodnevne situacije koju bismo najradije izbegli.

Zona panike je situacija u kojoj nemamo čvrst oslonac i koja značajno prevazilazi naše mogućnosti. U realnom životu to se događa kada, recimo, ulazimo u instituciju kao što je to zatvor, čije kodekse ponašanja ne poznajemo ili u stranu zemlju čiji jezik ne govorimo i čija se kultura bitno razlikuje od naše.

 

Interkulturalno učenje se dešava samo u tzv. zoni rizika, koju ne bez razloga nazivamo i zonom učenja. U zoni komfora sve izazove smo već savladali, a zona panike može biti jedno bolno i kontraproduktivno iskustvo, koje dovodi do zatvaranja i povlačenja u sebe. Ali ako prigrlimo izazove i shvatimo ih kao prilike za učenje, ispunićemo cilj, a to je pomeranje granice i povećavanje sopstvene zone komfora. Ali proces interkulturalnog učenja se ne završava iskustvom u zoni rizika. Naprotiv, ono se dešava tek kad se odmaknemo od mesta i trenutka „susreta” i kada razmislimo. To je retroaktivno učenje – učenje sa produženim delovanjem. Profesor Miler smatra da interkulturalno učenje nije „oslobađanje od predrasuda”, već svest o sopstvenim predrasudama, sposobnost da se s njima poigravamo i da ih tretiramo sa humorom. Drugim rečima, interkulturalno učenje predstavlja i upoznavanje sopstvenih granica i njihovo izražavanje, predstavlja „odvajanje” od samog sebe, što ne znači i odricanje od sebe. Danas kada govorimo o kulturi, govorimo o njenoj raznolikosti, a kada govorimo o pojedincu, govorimo o mnogostrukom identitetu koji proizlazi iz njegove posebnosti i različitih uloga koje preuzima. U procesu interkulturalnog učenja uvek se radi o susretu ja i Drugi, jer nisu samo svi ljudi slični, već je i svaki čovek različit, čak i kad stanuje u istoj ulici, ide u isto odeljenje ili pripada istoj porodici. Pretpostavka je da je svaki kulturni obrazac jednako vredan. Suština te situacije je interaktivni odnos sa Drugim, težnja je da se ostvari interkulturalni dijalog kroz koji ćemo razumeti različitost i potrebe Drugoga, a cilj je povećanjeinterkulturalne osetljivosti.

Interkulturalno učenje se i u evropskim praksama obraća prvenstveno mladim ljudima. Gotovo da nema kampa ili projekta za mlade u kome se ne podstiče druženje mladih iz različitih krajeva. Takav pristup čini da mladi ljudi ne preuzimaju tradicionalni sistem vrednosti „u paketu”, već da se osnažuje njihova sposob-nost da prema sopstvenoj, ali i drugoj kulturi i tradiciji zauzimaju kritički odnos. Na taj način najbolje preveniramo potencijalnu asimilaciju i razvijamo samopoštovanje, poštovanje i razumevanje sopstvene kulture i kulture drugih. Identitet nije jednom za svagda data kategorija, on se gradi i menja tokom čitavog života. Primenom interkulturalnog učenja otklonićemo mnoge zablude, stereotipe i predrasude. To je važno za naše posleratno društvo, u kome veliki broj mladih, suočeni sa konfliktnim situacijama o kojima smo pisali na početku teksta, reaguju nasilno u odnosu na D rugog i Drugačijeg. Interkulturalno učenje stvoriće bolje uslove za budućeg aktivnog građanina, smanjiti isključivost, povećati  tolerantnost i razviti kulturu dijaloga. Skeptici se plaše da interkulturalni pristup životu neizostavno vodi opasnosti od gubitka identiteta (pri tome se identitet doživljava kao gotovo isključivo tradicionalni i nacionalni) i apsolutizaciji posebnog odnosno individualnog identiteta. Naprotiv! Interkulturalizam počiva na uvažavanju različitosti, pa samim tim i na uvažavanju nacionalnog i etničkog identiteta, jezika, sopstvene istorije, i stavlja ih u aktivan i konstruktivan odnos sa drugima na pretpostavci koja nije upitna, a to je da su različiti, a jednako vredni.

 

Darinka Kovačević

Profili

.............................................

ŠALJEMO NA VAŠ E-MAIL
NAJNOVIJE VESTI!

ČAS